Удовичић: Уз добар план, успех не изостаје

Датум: 02.10.2014 | Категорија: Активности, Омладина, Спорт,

Министар омладине и спорта у октобарском издању магазина "Корд" говори о тренутном стању у српском спорту и омладинској политици и плановима Министарства за наредни период.

Ви сте у својој спортској каријери ватерполо репрезентативца постигли све што се у овом спорту могло освојити, па и то да сте пре само 4 године од стране Светске ватерполо федерације ФИНА проглашени за најбољег играча света. Какво сте тада, као врхунски спортиста, имали мишљење о систему у коме функционише српски спорт?

Недостаје ми олимпијско злато, и зато сам јако срећан што имамо феноменалну генерацију младих ватерполиста који, судећи по игри коју показују, имају шансу да и то одличје донесу у Србију. Наша земља никада није била много богатија него што је сада, али исто тако никада није ни оскудевала у шампионима на светком нивоу. Српски спорт практично деценијама функционише помоћу “штапа и канапа”, с буџетима који су вишеструко мањи него у економски снажнијим земљама. Ипак, тај и такав систем је произвео мене у играча какав сам био, као и бројне друге спортисте којима се Србија поноси. То значи да имамо огроман људски потенцијал који знамо да искористимо.

Пре годину дана прихватили сте позицију министра спорта, у тренутку кад спорт у Србији пролази кроз велике турбуленције. Суочили сте се са хаотичном организацијом, финансирањем, криминалом и корупцијом. Који од поменутих и других многобројних проблема стављате у врх својих приоритета?

Спорт дели судбину своје земље. Свуда су потребни тешки резови како би систем био постављен на стабилне темеље и како би се створили услови да у будућности напредује у складу с потенцијалима, који су у случају српског спорта заиста велики. Проблеми су, истина, бројни. Утолико је више потребно јасно дефинисати приоритете, што је, избором Владе у овом саставу и учињено. Министарство омладине и спорта је као свој првенствени задатак препознало сачињавање стратешког и законског основа за стварање стабилног система спорта у Србији. Нови закон о спорту је скоро завршен, ту је и Закон о спречавању допинга, Стратегија развоја спорта до 2018. године је у јавној расправи. Сви ови акти, који ће бити усвојени до краја године, уредиће систем тако да буде одржив, предвидив и усмерен на развој рекреативног и професионалног спорта.

Када су некадашњег председника УЕФА Ленарда Јохансона питали како је креирао фудбалску Лигу шампиона, данас свакако једно од најуспешнијих клупских такмичења на свету, одговорио је да је УЕФА прво одстранила корумпиране судије и званичнике, а тек потом се размишљало о финансирању. Како Ви видите овај проблем у српском спорту?

Та једначина је сасвим јасна – одстрањивањем корупције и злоупотреба, као канцерогеног ткива, ствара се простор за здрав напредак. Влада се одлучно обрачунава с корупцијом на свим нивоима, тако је и у спорту. У Србији је намештање утакмица већ извесно време у Кривичном законику окарактерисано као кривично дело. Наша земља је у септембру приступила Конвенцији о спречавању намештања спортских резултата, чије ће препоруке бити инкорпориране и у нови закон о спорту. Легислатива у овој области ће тиме бити у потпуности усаглашена с европском. Оваквим питањима се, наравно, не бави једно министарство, већ се решава у садејству с другим државним органима у чију надлежност спадају кривична дела.

Има мишљења да нашем спорту више недостају транспарентно пословање, излазак државе из спортских организација и одстрањивање из спорта људи са проблематичним биографијама, него новац. Шта Министарство на чијем сте челу, полиција и Влада у целини могу да учине на том плану?

Првенствена надлежност Министарства спорта је над спортским савезима, јер по закону, финансирамо њихове активности. То прецизно значи да је држава надлежна за репрезентативни спорт, који Србији доноси медаљу за медаљом. Клубови се финансирају из других извора, не из државног буџета, и у том сегменту је потребно “велико спремање”. Они су зрели за трансформацију, како би се њихово пословање поставило на здраве ноге. То је процес у који смо ушли, Министарство спорта је свој део посла завршило. Након темељног проучавања модела у земљама сличним Србији, које су овај процес успешно прошле, сачинили смо и предложили потенцијалне моделе својинске трансформације клубова. Остатак посла је на институцијама задуженим за послове приватизације.

Упркос великим проблемима, српски спорт је у Вашем мандату постигао изузетне резултате на светском нивоу. Како објашњавате ову чињеницу и које бисте резултате издвојили?

Најсвежији утисак су кошаркаши који су други на свету, ту су и стрелци који непрекидно доносе медаље, ватерполисти такође, имамо светског првака у рвању, првак света у спортском риболову је наш човек, млади фудбалери су вицешампиони Европе, атлетичари и кајакаши су феноменални, исто као и наши параолимпијци који су једини у ширем региону који добијају једнаку подршку државе као и остали спортисти. Не би требало издвајати ниједан резултат као значајнији од другог. Поједини спортови су популарнији од других, али иза сваког резултата стоји системски рад и подршка спортистима које негујемо и усмеравамо још од млађих категорија. То је континуирани рад по светским стандардима. Уосталом, наше школе спорта су одувек биле цењене и многе веће нације раде по систему који је успостављен на овим просторима.

Како објаснити да су највеће успехе по правилу постигли управо спортисти који тренирају у лошим условима, финансирају их родитељи или долазе из иностраних клубова, које често тренирају управо наши тренери?

То је погрешна констатација, што је јасно из примера спортиста који су малопре набројани, а они представљају само оне који су успехе постигли у последњих месец-два. Нико од њих не долази из иностраних клубова, сви тренирају с нашим тренерима, и то уз снажну подршку државе. Преко спортских савеза и Олимпијског комитета Србије, држава финансира кампове за перспективне спортисте, као и припреме, тренинге, опрему, одласке на такмичења… Министарство омладине и спорта додељује месечне стипендије перспективним спортистима, а врхунски спортисти нису заборављени ни када се њихове професионалне каријере заврше јер сви освајачи олимпијских, светских и европских медаља од навршене 40. године примају националну спортску пензију. То је један заокружен систем који евидентно даје резултате. Из иностраних клубова долазе репрезентативци из неколицине комерцијално популарних спортова, али не сме се изгубити из вида да су до иностраних клубова стигли захваљујући квалитетима који су препознати и развијани управо у Србији. Иста ствар је и са тренерима, то што тренирају иностране клубове је доказ вредности српских спортских школа које производе врхунске стручњаке, који су цењени и тражени у свету. Спорт, с буџетом какав има услед лошег финансијског стања државе, постиже сјајне резултате и на то можемо само да будемо поносни.

Да ли се као министар спорта, донедавни шампион и професионалац који је играо по свету, можете сложити са констатацијом да је спорт заправо профитабилна категорија, која тражи мала улагања, а за узврат нуди огроман „профит“ који се огледа у промоцији земље и значајно утиче на њен углед у свету? Како Ваше колеге министри процењују ове неискоришћене „инвестиционе“ могућности?

Не могу сасвим да се сложим с тим да спорт тражи мала улагања. Много година прође и много је новца потребно пре него што спортиста или тим понесу титулу шампиона. Спортиста није хоби, већ занимање, каријера која се гради од малих ногу уколико се циља на светски резултат. Већ сам рекао, јавност је фокусирана на неколико популарних спортова, који могу да буду профитабилни, али поред њих постоји и армија спортиста из “малих” спортова који имају незавидну комерцијалну вредност и за које приватни спонзори немају интерес. У очима државе, они су сви исти, јер ми не можемо да кошаркашима помогнемо, а на потребе, нпр. рвача да заборавимо. Резултат је резултат, и ми желимо да их имамо што више, и да свако ко има потенцијал да буде шампион добије могућност и подршку да то и постане. Ту лежи профитабилност спорта - да се име Србије по свету веже уз спортске успехе, да градимо имиџ мале земље која рађа велике шампионе. И тај потенцијал никако није занемарен. Мислим да је јасно опредељење Владе да, у складу са скромним економским могућностима које имамо, учинимо све што можемо да се наши млади људи нађу на што више победничких постоља.

У последње време се доста говори о приватизацији у спорту. Јасно је, међутим, да нико неће да инвестира у нетранспарентно пословно окружење, подложно утицајима различитих група и нерегуларне услове такмичења. Да ли сте помишљали да је и у спорту неопходно сачинити листу клубова за реструктуирање, како је то случај у привреди?

Приватизација у спорту је покренута, после деценија забијања главе у песак. То неће бити пријатан посао, али је неопходан. Поента је у томе да клубови почну да функционишу на здравим основама и принципу транспарентности, да привуку здрав приватан капитал. Сигруно ће бити оних који неће преживети тај процес, али закони тржишта су јасни, као и задаци државе.

Овај лист је имао прилике да разговара са челницима највећих светских фудбалских клубова Манчестер Јунајтеда, Реал Мадрида и другим. Сви они имају наклоност града или државе, али су сви у обавези да спроводе транспарентно пословање и имају отворене финансије. Зашто у Србији највећи клубови не послују на исти начин?

Обавеза сваког грађанина, сваке институције и сваког правног лица је да поштује законе. Транспарентно пословање је обавеза, а онај ко је не испуњава, мора да сноси последице свог понашања. Клубови у Србији тренутно послују у форми удружења грађана, а напредак у пољу отворености биће постигнут управо кроз процес трансформације и приватизације, када се јасно утврди власничка структура спортских клубова и када почну да функционишу по тржишним принципима.

Некада је у Србији било срамота да председник клуба на рачун своје позиције добија статусне бенефите у друштву. Данас спортски званичници заузимају највише простора у медијима, док играчи не примају плате више месеци. Какав је правни статус спортиста и да ли је неопходно да нас кажњавају међународне спортске федерације, уместо да сами ефикасно решавамо ове проблеме?

Држава није уредник медија. Држава није ни власник клубова. Слажем се да свако треба сам да решава своје проблеме – дакле, они који управљају клубовима, они који су потписали уговоре с играчима, они су им послодавци и њихова је обавеза да нађу начин да им исплате плате, или да се повуку са својих позиција. Свако треба да преузме одговорност за своје поступке.

Немаштина у спорту неминовно ствара услове за различите малверзације, од директног утицаја менаџера и различитих кладионица на спортске резултате, до јачања улоге клупских моћника. Где видите излаз из овог проблема који сте наследили?

Проблем намештања утакмица није нужно везан за сиромашне земље. У недавном интервјуу, Џон Абот, први човек заједничке акције за борбу против криминала ФИФА и Интерпола казао је да постоје докази да организоване криминалне групе у Кини, Русији, на Балкану, у САД и Италији зарађују значајне количине новца кроз намештање резултата, прецизирајући да се ради о милијардама долара. То је организовани криминал на глобалном нивоу и, као такав, захтева заједничку акцију и интензивну међународну сарадњу.

Некадашњи велики кошаркашки ас Дуци Симоновић заступа тезу да је најважнији задатак врхунских спортиста да својим примером привуку што већи број младих да се баве спортом. Србија има врхунске спортисте, али нема новац да финансира масовни спорт. Уколико не буде имала базу младих спортиста, све мање ће бити врхунских спортиста. Како решити овај проблем?

Основна сврха масовног, односно рекреативног спорта је побољшање здравља нације. То је и економска категорија – сваки динар који данас уложимо у спорт, значи три динара мање сутра за здравство. Наравно, масовно бављење спортом неминовно рађа и будуће врхунске спортисте. На овим премисама, као и због алармантних података о гојазности и физичким деформитетима школске деце који су у порасту, Министарство је школски спорт поставило раме уз раме с приоритетима попут развоја врхунског спорта. Једно без другог не иде. На држави је да створи услове, да обезбеди просторе за бављење спортом, зато, поред програма за развој школског спорта, градимо трим стазе, бициклистичке стазе, теретане на отвореном… Волео бих да дође и до промене свести код људи, па да на пример, више немамо податак да грађани Србије дневно на цигарете потроше више од 4 милиона евра. На годишњем нивоу, то је готово целокупан буџет за здравство. Тај новац може бити уложен у здравље, кроз бављење спортом, а не на штету здравља, што је данас, нажалост, случај. Управо ту видим задатак и врхунских спортиста, али и родитеља, наставника и медија – да својим ауторитетом деци приближе спорт.

Нерешена ситуација у спорту, као и у привреди, доводи до великог одлива највећих спортских талената, који заједно са својим родитељима све чешће одлучују да већ од 13 или 14 година, одлазе у иностранство. Да ли се размишља да држава оснује посебан фонд за младе таленте, како бисмо умањили овај проблем?

Фонд за те намене постоји. Држава већ годинама, преко Министарства омладине и спорта, финансира младе спортске таленте преко месечних стипендија. Међу нашим дугогодишњим стипендистима налазе се спортисти попут Иване Шпановић, Емира Бекрића, Татјане Јелаче, светског првака у рвању Давора Штефанека… Сви они, поред тога што од државе имају снажну подршку за припреме и такмичења, добијају и својеврсну месечну “плату” у виду стипендија. Набројао сам само оне који су у последње време постигли велике успехе. На листи стипендиста налазе се и стотине младих спортсита од којих тек очекујемо резултате. Слажем да одлив мозгова јесте тужан проблем с којим се Србија суочава више деценија. Срећом, када су у питању спортски таленти, то је ретка појава. Чак имамо обрнуте случајеве, да се инострани спортисти, због нашег система подстицаја, одлучују да се такмиче под заставом Србије, попут, на пример, кајакашице Далме Бенедек која је у августу нашој земљи донела светску бронзу. Српски репрезентативни спорт функционише с буџетом који је једини могућ у оваквој економској ситуацији, али и такав какав је, кроз рационалну расподелу новца постижемо да наши млади спортисти, будући шампиони, имају услове прближне њиховим колегама из развијенијих земаља, као и да најбољи спортсити, по завршетку каријере не буду заборављени и претворени у социјалну категорију. Подсетићу да спортисти и њихови тренери добијају новчане награде за освојене медаље које износе од 10.000 евра за европску бронзу до 35 хиљада евра за олимпијско и параолимпијско злато. Такође, за освојене медаље им након 40. године живота следује и национална спортска пензија у износу од једне просечне плате за европску бронзу до три просечне зараде у Србији за олимпијско и параолимпијско злато.

Какав ће по Вама бити статус спорта у Србији у буџету за наредну годину?

Исти као и за све друге области. Штедња је неопходна на свим нивоима. То је чињеница. На нама је да средства која су нам на располагању рационално расподелимо тако да спортисти не буду жртве бирократије и администрације у савезима, већ да буду фокуисарни на тренинге и резултате. То ће бити решено новим законом о спорту, који ће бити усвојен до краја године. Буџет за спорт ни у претходном периоду није био велики, износио је 0.34 посто државног буџета, али са добрим управљањем, могу се постићи и сразмерно добри резултати. Резултати наших спортиста су најбољи доказ за то.

Назад