Удовичић: Решићу проблеме српског спорта

Датум: 17.12.2013 | Категорија: Активности,

Министар омладине и спорта Вања Удовичић у интервјуу за Телеграф отворено говори о учинку министарства којe предводи у првих 100 дана од како је он на његовом челу, о решавању проблема хулигана на спортским приредбама, о приватизацији клубова, о пројектима које је покренуо, као и о бесплатном школском и универзитетском спорту. Навршило се првих сто дана од када сте преузели министарство омладине и спорта, шта је за то време уређено и промењено у овој веома важној области Србије? - Доста тога је урађено. За првих сто дана рада покренули смо многе ствари које су дуго стајале у месту. После дуго времена покренули смо с мртве тачке причу развоја универзитетског и школског спорта, као и бављења рекрекреативним спортом. Својим највећим успехом бих сматрао када бисмо у довољној мери едуковали младе, родитеље, професоре и све друге, да се заиста баве рекреативним спортом. Следеће године покренућемо иницијативу за изградњу бициклистичких и трим стаза по градовима. То је неопходно, јер тако повећавамо свест код људи зашто је бављење спортом битно, радимо на едукацији и, што је најважније, свима дајемо прилику и могућност да се рекреативно баве спортом. У акције које планирамо спада и изградња различитих мултифункционалних спортских терена који ће бити доступни свим грађанима. Планирамо израду измена и допуна закона о спорту и антидопингу, где желимо да елиминишемо одређене мањакавости које смо уочили. Срамота је да антидопинг агенција има само 350 прегледа годишње. То је мало ако се узме у обзир број врхунских спортиста у Србији. Водимо рачуна о томе. Ипак, у протеклој години нисмо имали ниједног спортисту који је био позитиван на контроли, што је показатељ да се овој теми посвећује пажња. Започели смо и разговоре око покретања регионалне универзитетске лиге, јер желимо да подигнемо универзитетски спорт, да омогућимо студентима бављење спортом, а план је да се то касније спусти и на средње и основне школе. Што се тиче омладинског сектора, и ту смо имали резултате - отворено је 10 канцеларија за младе, повећали смо број студената који се стипендирају из Фонда за младе таленте на 1.200 стипендиста. До сада се глас младих није толико чуо, а нама је жеља да млади не буду проблем, већ решење будућности Србије. Спорт ће у 2014. години имати већи приход из буџета, хоће ли то повећање бити довољно да покрије све ове планиране активности? - Изборили смо се за одређено повећање у буџету за спорт, а као један од најбитнијих задатака најавио сам већи број олимпијских медаља у Рију. И здравствена нега спортиста биће подигнута на виши ниво, јер смо И у тој области обезбедили више новца, Завод за спорт је потписао сарадњу са престижним институтом за спортску медицину из Катара, уведена је ИСО 9001 стандардицазија, а то су све велики помаци. Никада није довољно, пара никад доста. Наш народ је навикао да живи и организује свој живот и пројекте са мало новца. Колико год пара да дамо обичном грађанину, он ће рећи мало је. Морамо бити реални, ја не могу да возим два аутомобила у исто време, да спавам у три кревета истовремено. Зато је циљ да вратимо ствари у нормалу, да прекинемо расипање државних средстава. Када упоредимо колики је републички буџет за спорт у Немачкој и Србији доћи ћемо до закључка да је то малтене исто, али локалне самоуправе су те које праве драстичну разлику по глави становника, она достиже чак и 10 одсто. Проблема има и сигурно ће их бити, али суочићемо се са њима. Нисам особа која бежи од проблема, већ се са њима суочавам И дајем све од себе да их решим. Хоће ли у Србији школски спорт бити бесплатан, јер је данас бављење деце спортом велики издатак за родитеље? - Желимо да бављење спортом буде доступно свима, да то не буде привилегија богатих, што у данашње време спорт, нажалост, јесте. Када се узме колико коштају чланарине, спортски реквизити и опрема то постаје велики терет и проблем за кућни буџет. Оно што је наша жеља јесте да нађемо модел како да смањимо најам термина и да дамо људима могућност да се бесплатно баве рекреативним спортом. У Србији се, из године у годину, бележи све већи број деце са деформитетима, по медијима последњих дана читамо да су српска деца најдебља у Европи. То је проблем с којим морамо да се суочимо одмах и пред којим више не смемо да затварамо очи. Један динар који се данас уложи у спорт је три динара мање трошкова у медицини. Један болестан човек државу кошта 30.000 хилада евра годишње, лечење наркомана кошта 40.000 хиљада евра годишње, а то се све може елиминисати и спречити кроз едукацију младих и бављењем спортом. Када кажем младих, мислим ту и на њихове родитеље, јер су они ти који васпитају своју децу. Пре пар дана сам отишао у Ивањицу да поздравим човека који је научио 800 људи да пливају, и искрено волео бих да свако место има по неког таквог истинског јунака, који ће неког научити да трчи, да направи колут унапред, једноставно да се бави спортом. Питање изградње спортске инфраструктуре у Србији је заиста важно. Атлетика је успесима Иване Шпановић, Емира Бекрића, Амеле Терзић и Асмира Колашинца постала хит у Србији, докле се стигло са изградњом атлетске доворане, као дома – базе атлетике и атлетичара? - У наредном периоду радићемо и на изградњи спортске инфраструктуре, што је веома важан сегмент. Разговараћемо са свим спортским савезима да бисмо видели где и на који начин министарство може да помогне, да им направимо тренажне центре и да на тај начин смањимо трошкове. Крајњи наш циљ је да сваки савез има свој тренажни центар, своју базу, где ће се спортисти спремати за највећа дела. Покренута је и изградња атлетске дворане. То је још једна од ствари која је стајала скоро годину дана, а данас смо дошли до завршетка прве фазе изградње. Расписујемо конкурсе и тендере за другу фазу, што је још један од доказа да радимо на изградњи спортске инфраструктуре. Хоће ли се држава и на који начин коначно обрачунати са хулиганима на стадионима и спортским приредбама? - На томе се ради озбиљније и више него икада до сада. Политички гледано – јасно је дефинисана воља да се тај проблем коначно реши. Окупљена је група коју сачињавају људи из политичког врха и полиције која ће се бавити овим проблемом и санкционисати изгреднике. Истакао бих и да је наш закон много јаснији и оштрији него онај у Енглеској на који се сви позивају. Нико не говори да се и у Британији дешавају инциденти, па и у Италији где су чак и деца довођена на стадионе да расистички вређају, на пример, нашег голмана. Апелујем и на новинаре да не дају толики простор хулиганима. Мора се направити озбиљно разграничење шта су навијачи, а шта хулигани, јер прави навијачи не смеју у тој борби да испаштају. Да ли мислите да би политичари требали да се повуку из УО спортских клубова и да ли би то решило неке од проблема? - Веза спорта и политике је увек постојала. То се не мозе променити преко ноци. Не могу а приори да осуђујем некога само зато што је политичар. Ја увек гледам да ли је реч о човеку који жели и зна како да помогне српском спорту. Потребно је да разјаснимо ко је на некој позицији да би помогао, а ко није. Свакако се треба борити против оних за које се покаже да су на руководећим местима само са циљем да за себе остваре неку личну корист. Сваког дана слушамо колика су дуговања Црвене зведе, Партизана и других клубова, како видите да се тај проблем реши и да ли је приватизација једино решење? - Тешко је дефинисати решење, привреда је у тешком стању, а самим тим је и мање новца у спорту. Како пада привреда, тако пада и висина улагања у спорт. Ми имамо велика очекивања. Људи који воде поједине клубове иду преко својих могућности, задужују се, не схватајући моменат у којем се налазе. Ситуација је далеко од идеалне, она је далеко и од осредње и тога сви морамо да будемо свесни. Они који су правили дугове требало би да сносе последице. Наглашавам да министарство, по закону, не може да финансира клубове. А чињеница је да су дуговања огромна. Чињеница је и да још нисам видео пројекат или чуо предлог како да се она смање. Нека кажу јасно – или идемо у стечај или ћемо у наредних 10 година стагнирати. Ситуација није идеална, али хајде да не будемо деструктивни. Тражићемо начин да здрав капитал уђе у клубове, а не да су клубовима главни ослонац јавна предузећа. Држава једноставно више не може да издржи, дошло је до презасићења. Са друге стране, не можемо ни само да седимо и да очекујемо да ће неки приватник доћи и купити неки клуб-губиташ, за који се не зна ни чиме располаже, то је немогуће. Држава се до сада углавном „сети" својих спортиста тек када освоје неку медаљу и када остваре запажене резултате, хоће ли се то коначно променити? - Такво уверење постоји у народу, али то не одговара правом стању ствари. Ја сам исто то причао до тренутка док нисам постао министар омладине и спорта. Прави проблем је у томе што није на прави начин презентовано све оно што се ради у области спорта и што ће свако пре саслушати и пренети негативну причу, него позитивну. Држава итекако брине о својим спортистима. Спортиста који добија паре од Министарства омладине и спорта не добија новац од нас, већ од Владе Србије, од државе. Исто тако, спортски савези који добијају средства од Олимпијског комитета Србије - и то је новац пореских обвезника, свих грађана, дакле, новац државе. Узмимо за пример једног олимпијског шампиона – он пролази кроз четворогодишњи програм Министарства спорта и Олимпијског комитета Србије, у шта је укључено и стипендирање и читав тренажни процес, а те ствари чак ни ја као спортиста нисам знао. Прави спортисти су, дакле, итекако препознати од државе и пре њихових успеха. Ми сад размишљамо ко су људи који ће за 8 до 10 година у било ком спорту направити резултат. С обзиром да сте буквално са спортског терена, у овом случају из базена улетели директно у министарску фотељу, како су вас прихватиле остале колеге? -Поштујем старије колеге и искусније од мене, који су се већ доказали у свом послу, али сам прихватио ову функцију јер мислим да могу да помогнем и да урадим нешто добро. Искуство које сам стекао бавећи се спортом даје ми, ипак, предност у односу на неке друге. Јер ствари који спортисти науче у спорту - како да се побеђује, како да се поднесе пораз и извуче поука – драгоцене су. Ја знам да не знам и спреман сам да учим, да прихватим сваки савет, био он добронамеран или не, али из таквих ствари се учи. Извор: Телеграф Фото: Марко Тодоровић Назад